У периоду од 1910. до 1914. године студирао је сликарство на Академији у Будимпешти. Поред сликања бавио се педагошким радом (као дугогодишњи професор цртања), рестаурирањем старих слика и конзервацијом споменика, проучавањем сликарске технологије и ликовном критиком и науком.
Сликарски опус Ђоке Мазалића богат је и разнородан и у стилском и у тематском смислу. У њему се могу наћи различити утицаји, од магичног реализма, поинтилизма, пленеризма, класицизма и других иних изама све до саме границе апстракције коју никада није одлучио прећи, иако се у неким његовим дјелима осјећају наговјештаји блиски каснијем апстрактном експресионизму. Тематски гледано, распон је једнако широк. Изостају само мртве природе, док је богат репертоар фолклорних мотива, градских призора, грађанских портрета, анималистике, сакралних тема, алегорија, те коначно босанског пејзажа као најважнијег Мазалићевог мотива. Случајно или игром судбине, међу његовом оставштином готово да није ни остало пејзажа других крајева. Промјене унутар колорита и начина сликања односе се на различите периоде, али се истовремено могу пратити и у оквиру појединих мотива.
Поред великог броја стручних и научних радова, објавио је и двије књиге: 1965. године „Сликарску умјетност у БиХ у турско доба (1500-1878)” која му је донијела 27- јулску награду СР Босне и Херцеговине и 1967. године „Лексикон умјетника сликара, вајара, градитеља, златара, калиографа и других који су радили у Босни и Херцеговини“. Умро је у Сарајеву 28. фебруара 1975. године. По тестаментној жељи сликара, 1976. године збирка уљаних слика предана је његовом родном мјесту.
