ГРДАНОВАЦ
Грдановац је село брдовитог терена који се спушта према ријеци Уни. Траг који нам говори да је у овом селу постојао живот у праисторијско доба јесте тумулус типа заспа (праисторијски гроб) висине око 8 m и пречника око 20 m.
Знаменитост Грдановца је жељезнички мост на ријеци Уни гдје жељезничка пруга прелази из Републике Хрватске у БиХ. Мост је изграђен за вријеме Аустроугарске, а 1889. године у овом насељу била је изграђена жељезничка станица и утоварна рампа која је угашена 1908. године. Оштећен је за вријеме Другог свјетског рата, а поправљен 1940-тих, након рата.
МРАКОДОЛ
Знаменитост села Мракодол је црква Храм Светог цара Лазара, у народу познатија као Свети Вид. Прву цркву мјештани села су оплели од прућа, а подигли су је у част и славу кнезу Лазару и страдалницима који су га пратили у боју на Косову. Напорима становника Мракодола мала трошна црква од прућа обновљена је и озидана од камена 1894. године. Оштећена је и запуштена у току и након Другог свјетског рата, а обновљена 2003. године. Занимљиво је да је у темеље ове цркве уграђено и неколико старих камених надгробних споменика.
Мракодол је село са бројним неистраженим праисторијским и средњовјековним налазиштима. Оштра Главица у Мракодолу има остатке праисторијског и средњовјековног насеља што се закључује по површинским налазима керамике. У антици се, кажу стручњаци, овдје вадила жељезна руда уз обале Стригове, а прерађивала у Бришевцима. Ове тврдње износе на основу налаза троске у Бришевцима која је нађена на великој површини и закључују да су овдје постојале римске талионице жељеза. У слоју троске дебелом до један метар, установљени су фрагменти опека и керамичких посуда.
ЗОВИК
Зовик је село са два природна изворишта воде, кроз које једним својим дијелом тече поток Студена.
Знаменитости овог села чини локалитет „Црквина“, налазиште цркве са гробљем које вјероватно датира из средњег вијека и које још није археолошки истражено.Према предању и причи мјештана, овдје се налазила грчка црква и због тог вјеровања овај локалитет у народу је познат и као „Метерис“. Занимљиво је да је дио камене грађе са овог локалитета уграђен у кућу породице Аврамовић, а на камену се и данас може видјети натпис који није протумачен, с обзиром да нису вршена истраживања.
ТАВИЈА
Насеље којим из новијег времена доминира објекат Средњошколског центра Костајница. Иницијатива о оснивању средње стручне школе у тадашњој Српској Костајници покренута је у септембру 1995. године. Влада Републике Српске је озваничила постојање и дјелатност Средње стручне школе одлуком од 30.03.1996. године. Изградња објекта средње школе започела је 1996. године, завршена је 1999. године и од тада се наставни процес реализује у овом објекту. Те 1999. године наставни колектив је чинило 27 наставника и 11 ваннаставних радника. У школи се образовало 389 ученика у 14 одјељења. Фискултурна дворана у склопу средње школе изграђена је 2006. Оба објекта су значајно оштећена у земљотресу крајем 2020. године.
Од знаменитости у Тавији се налази споменик хајдуку “Милетин гроб” и градина “Маринковићи”, праисторијско насеље са континуитетом до Рима.
ГУМЊАНИ
Гумњани су село углавном брежуљкастог подручја, док је мањи дио насеља који гравитира према ријеци Стригови равничарског типа. Према расположивим подацима, Гумњани су у средњем вијеку били у саставу села Мракодол, а касније у саставу села Побрђани. Насеље се осамосталило почетком 20. вијека.
Од историјских локалитета треба истаћи локалитет Градина, а у непосредној близини лоцирано је и средњовјековно гробље на локалитету Гробљева коса са очуваним надгробним споменицима.
ГОРЊА СЛАБИЊА
Горња Слабиња чинила је једно село са садашњом Доњом Слабињом. По величини, то је било једно од највећих насеља у западном Поткозарју. До подјеле је дошло укидањем општине Костајница 1963. године када је већи дио значајних објеката остао у Доњој Слабињи која је територијално и административно припала тадашњој општини Босанска Дубица.
Историјске знаменитости Горње Слабиње чине споменик хајдуку ”Гарачин гроб” гдје је, према казивању мјештана, сахрањен устаник Петар Гарача из Костајничке буне и објекат команде и спомен обиљежје легендарне Баљске чете, гдје је за вријеме Другог Свјетског рата 1941. формирана Костајничко-баљска партизанска чета.
Подјелом села објекат команде остао је на територији општине Костајница, а споменик на територији општине Козарска Дубица. Упркос овој чињеници, бригу о споменику воде костајничка управа и удружења. На овом мјесту, у знак сјећања на прошла времена сваке године, задњу седмицу у августу обиљежава се годишњица формирања Баљске чете.
КАЛЕНДЕРИ
Календери су село богато шумом и пољопривредним површинама погодним за воћарство и сточарство.
Самостална сеоска школа у овом селу покренута је 1947. године, када се настава одвијала у већим сеоским кућама, а неколико година касније изграђен је школски објекат. Педесетих година 20. вијека ова школа постаје подручна, као саставни дио тадашње Народне осмогодишње школе у Костајници. Због смањења броја ученика, школа је затворена 2009. године, а објекат данас служи као алтернативни смјештај.
На територији Календера налази се ловачка кућа, у власништву Ловачког удружења „Баљ“ Костајница.
Календери су родно село писца Ранка Рисојевића, који је своје рано дјетињство проведено у Календерима описао у роману „Дјечаци са Уне“. У овом селу сваке године организује се фудбалски Васкршњи турнир у фудбалу на терену Лозовица “код Шате”.
ПОБРЂАНИ
Знаменитост села Побрђани је објекат подручне школе у којој се педесетих година 20. вијека одвијала настава, а која је касније затворена због смањења броја ученика.
Управо код ове школе мјештани села сваке године поводом обиљежавања црквеног празника Светих апостола Петра и Павла – Петровдана, организују традиционално “Паљење лила поводом Петровдана”. Ријеч је о народном обичају паљења “лила” које се праве од коре дивље трешње.
МРАОВО ПОЉЕ
Богатство Мраовог Поља се огледа у шумским предјелима и рјечици Стригови која протиче кроз ово село. Стригова је поткозарска ријека и највећа притока ријеке Уне на подручју општине Костајница. Ова текућица протиче кроз Побрђане, Мраово поље, Гумњане и Мракодол у чијем се засеоку Бришевцима улијева у Уну.
У средњем дијелу тока Стригове, односно у Мраовом Пољу, јављају се извори слане воде, такозване слатине, а легенда каже да се овдје некад налазио рудник соли који се урушио у земљотресу. Према свједочењу старијег становништва, Стригову су красиле десетине млинова који су прије само нешто више од пола вијека били фабрике хране, а данас су ријетка појава и нису у функцији.
Рјечица Стригова специфична је и по јединственом природном феномену. Сваке године почетком априла риба шкобаљ или подуст у великом броју плива из ријека Сане и Саве у ријеку Уну, а затим два километра узводно у Стригову како би се мријестила у њеном кориту. Ту остаје десетак дана, а затим се Уном поново враћа у Сану и Саву, док један дио остаје и у ријеци Уни. Стригова је једино природно мријестилиште рибе у региону, а поред рибе шкобаљ ту се мријесте и младица и клен.
ПЕТРИЊА
Петриња је село плодних ораница уз ријеку Уну.
У Петрињи је 1947. године почела са радом самостална сеоска основна школа. Настава се у почетку одржавала у већим сеоским кућама, а затим је, захваљујући ентузијазму тадашњих учитеља и пожртвованости становништва, почела изградња првих сеоских школских зграда, што је био снажан замах развоју и послијератном опоравку порушених и попаљених села костајничког краја. Педесетих година 20. вијека ова сеоска школа постала је подручна школа Основне школе у Костајници. Школа је радила све до земљотреса крајем 2020. године у којем је знатно оштећена.
Историјска знаменитост села Петриња је локалитет на средњовјековној тврђави “Дреновац” (14-18 вијек). Дреновачка кула или “Дренофце Куллеси”се налазила на мјесту гдје се поток Дријеновац улијева у ријеку Уну. Претпоставља се да су је изградили Зрински као саставни дио тврђаве Костајница, односно, предстража утврђеног града.
ПОДОШКА
На крају представљања костајничких села дошли смо до посљедњег села, а то је село Подошка. Брежуљци, поглед на шуму, њиву и смирујући залазак сунца главне су одлике овог села.
